Urbanističko planiranje nije prostorno planiranje
(od kog se razlikuje kao preventivna medicina od hirurgije). Prostorno
planiranje, pojednostavljeno, predstavlja skup želja, čije neostvarivanje nisu
dobar znak, ali slično tome kada doctor savetuje pacijenta da ostavi pušenje
(naravno da bi bilo dobro da to uradi i to što pre) postoji razumna verovatnoća
da će još malo poživeti ako ne posluša. S druge strane, urbanistički planovi se
moraju poštovati i kršenje je kažnjivo i krivično, pa je to sličnije situaciji
kada vam hirurg kaže da morate da operišite slepo crevo – jednostavno,
poslušate… or else...
Urbanističko planiranje nije ni urbanističko
projektovanje. Neće vam reći gde će stajati klupa, niti kakvog oblika ni koje
boje će biti ivičnjaci. Neće definisati da li će u nekom lokalu biti pekara ili
prodavnica čarapa, ni kakve će biti korpe za otpatke; u najboljem slučaju daće
uputstvo gde treba da se nalaze, a gde ne smeju, kakav mora biti prilaz do njih
i po kom pravilu će se određivati njihov kapacitet.
Da li nam je uopšte potrebno urbanističko
planiranje? DA, VEOMA.
Srbija, kao i čitav bivši istočni blok ima dobru
tradiciju u planiranju, koje je moralo da pretrpi neke promene u tranziciji.
Suština tih promena je u ograničenju stepena mešanja države. U Srbiji od 2003
država ne odlučuje o gabaritima objekata koji su nisu javne namene, a to se
posebno odnosi na stanovanje (osim ako nije socijalno-to je specijalan slučaj).
Dakle, više urbanista ne govori arhitekti da kuća mora biti 14x11, na dva
sprata i to tačno ovde, već samo da bi trebalo da se nalazi u ovom delu
parcele, ni viša od toliko, ne manja od toliko i sl. Sve će pisati u
Lokacijskoj dozvoli. Srbija je dakle odustala o fizičkog planiranja za sve što
nije javne namene. Mnoge države nisu, pa je kod njih fizičko planiranje i dalje
dominantan tip planiranja. Odustajanje od fizičkog planiranja je dobar znak i
dokaz demokratizacije društva: država ne mora u sve da se meša.
Istorija urbanističkog planiranja takođe ukazuje da
stvari nisu išle baš glatko, niti je sve bilo očigledno, već korak po korak… U
jednoj fazi dominantan vid planiranja je bio ekonomski, pa se dešavalo da se
napravi fabrika mineralne vode a izvorišta nigde u blizini. Sećate se takvih
podsmešljivih priča posle Drugog svetskog rata? Takve su se stvari dešavale u
čitavoj Evropi. Prostor je jedan od najvažnijih resursa i društvo plaća visoku
cenu za greške. Termin koji danas označava taj problem i treba ga zapamtiti je
"održivo korišćenje zemljišta". Nepoštovanje tog principa, moglo bi
nam svima doći glave, pošto je to jedan od planetarnih problema.
Da li nam je urbanističko planiranje neophodno? NE.
Da, tako je. Postoje gradovi kojima ide sasvim dobro
i bez urbanističkog planiranja (neki od njih su milionski). U mnogim
slučajevima, planira se samo infrastruktura, u nekim samo zaštita prirode itd.
Mogućnosti su brojne, i usklađene sa lokalnim prilikama. Za šta je nedostatak
planiranja dobar? Postupak je jednostavniji i često efikasniji - spor planerski
pristup zamenjuje se efikasnijom političkom akcijom. Teorija održivog razvoja
govori u prilog tome a na to ćemo se još vratiti. Recimo, gradonačelnik sa
svojim timom odluči da unapredi sistem javnog prevoza, uključujući izgradnju
novih brzih ruta, mostova, uvođenje novih vozila za prevoz itd i to realizuje
političkom akcijom (što ne isključuje, naravno, učešće velikog broja
stručnjaka, izradu tehničke dokumentacije, podršku javnog mnjenja...)
Toliko za ovaj put.
